ПУТ ДО ХИРУРГИЈЕ

У мору различитих специјализација посветити се баш једној, без претходног искуства, тешка је одлука. Медицинар је одлучио да направи серију интервјуа о темама које би студентима медицине бар мало помогле у том одабиру. Овом приликом разговарали смо са дигестивним хирургом Доц. др Дејаном Стевановићем са КБЦ ”Земун-Београд”.

 

Медицинар: Како сте као млад доктор изабрали хирургију, шта Вас је у њој привукло?

Доц. др Стевановић: Када сам студирао нису постојали предмети Основи клиничке праксе I и II, тако да је мој први прави контакт са клиничком праксом и пацијентима био током вежби из Интерне медицине, а касније и Хирургије. У том периоду, на петој години факултета, почео сам да одлазим на дежурства код проф. др Драгана Радовановића на одељење хитне службе дигестивне хирургије КБЦ “Драгиша Мишовић”. Ту сам имао прилике да видим како заправо изгледа први сусрет са пацијентом, упознао динамичан темпо рада на хирургији и шватио како је радити у тиму и бити његов део. Упознајући хируршки колектив и разноврсну патологију коју је покривала општа и дигестивна хирургија, напросто сам заволео хирургију. Касније сам ту одрадио стаж, добио сталан посао, специјализирао, докторирао и постао асистент у оквиру наставне базе Катедре хирургије са анестезиологијом.

Медицинар: Шта Вас и данас испуњава, шта Вас свако јутро одводи на посао?

Доц. др Стевановић: Хирургија ме привукла због тога што су резултати обављене процедуре одмах видљиви, за разлику од других грана медицине у којима су периоди лечења знатно дужи. Ти резултати лечења су последица, не само адекватно примењене хируршке технике, већ и познавања дијагностичко-терапијских процедура из  скоро свих области медицине. И данас ме сваки излечен пацијент једнако испуњава као првог дана. Свака успешна операција ме одржава у стању да свако јутро, и после 25 година рада, устанем жељан нових изазова, да свако дежурство останем концентрисан и максимално посвећен сваком болеснику. Велика сатисфакција коју ми овај посао пружа излечењем пацијент изазива у мени страст да му се изнова враћам. Због свега наведеног, ми хирурзи кажемо да хирургија није занимање већ једна врста зависности.

Медицинар: Које су мане вашег занимања?

Доц. др Стевановић: Као и у сваком послу, да би сте били успешни морате много да дајете, а у хирургији је тај услов посебно наглашен. То давање је понекад веома тешко и везано је за многе непроспаване ноћи и прековремени рад. Истовремено шватате да и ваше слободно време није под вашом контролом већ да је подређено стању ваших пацијента. Због тога је веома важно да имате подршку породице. Хируршки посао утиче и на вашу психу, јер свакодневно морате доносити одлуке од којих зависе туђи животи и где немате права на грешку.

Неуспеси су веома болни, али и њих временом посматрате другачије. Они дођу као шамар успеху, одржавају нас на земљи, не дају нам да претерано узлетимо и стимулишу нас да увек будемо бољи.

Добијање дипломе Медицинског факултета поредим са полагањем возачког испита и добијањем возачке дозволе. Право учење и стицање искуства почиње тек по завршетку студија и добијања те ‘’возачке дозволе’’. Саобраћај кроз хирургију је брз и немилосрдан. Ако не поштујете правила и прописе  имаћете пуно судара и том приликом можете страдати ви и пацијент. Хирургија не признаје грешке. Једна грешка чини да се све ваше успешне операције забораве.  Неко на ову сурову чињеницу може да се навикне, а неко не.  Школовање и сазревање хирурга је дуг и мукотрпан процес који траје најмање десет година по завршетку Факултета.

 

Медицинар: Како изгледа бити хирург у Србији?

Доц. др Стевановић:  Посао лекара са собом носи велику одговорност, поготово у хирургији. Као лекар увек желите најбоље за свог пацијента, међутим шодно операцији постоје могуће компликације. У хирургији нема простих операција. Свака операција са собом носи одређену дозу ризика. Нажалост, у последње време у Србији се све више у свакој хируршкој компликацији тражи лекарска грешка. Поред притиска који доноси хирургија по себи, изложени смо притисцима који долазе од стране родбине пацијената, медија, професионалног окружења. Радимо веома одговоран посао, где је подршка средине јако битна, а ми је немамо у довољној мери. Струковна удружења хирурга не раде довољно на упознавању нашег друштва са тежином и могућим компликацијама хируршког посла. Са друге стране, постоји и материјални моменат, који није задовољавајући у односу на земље Западне Европе и окружења. Истовремено, овде морам да истакнем да су хирурзи свесни да су део овог друштва и имају размевања за све проблеме кроз које наше друштво пролази. Новац јесте битан, али он никад не треба да буде одлучујући фактор у одабиру занимања. Мени и мојим колегама је излечен пацијент после тешке болести највећа награда и сатисфакција.

Медицинар: Ако се фокусирамо само на хирургију, да ли заостајемо за светом?

Доц. др Стевановић: Сматрам да хирурзи који се баве у овом тренутку дигестивном хирургијом у Србији успевају, у највећој мери,  да испрате светске трендове и задовољавајуће обављају свој посао. Сигурно да морамо и даље да се едукујемо и напредујемо. Морамо и можемо боље. Хирургија стално напредује и мења се, тако да хирурзи морају стално да раде на себи. Управо из тог разлога сам и ја пре 5 година променио установу у којој сам радио и прешао у КБЦ Земун, где сам добио шансу да даље напредујем и развијам се из области абдоминалне хирургије уз велику помоћ проф др Драгоша Стојановића. КБЦ Земун је у овом тренутку добро опремљена болница са модерном опремом, која  спроводи програме едукације за све гране медицине које покрива у својој делатности. Колико сам упознат ситуација је слична и у другим већим центрима у Србији. Ту пре свега мислим на Клиничке центре у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.  Постоје проблеми у мањим градовима у Србији где имамо недостатак савремене медицинске опреме и медицинског кадра што отежава дијагностику и извођење тежих оперативних захвата. У тим случајевима постоји преусмеравање пацијената према већим центрима. Циљ је да сви пацијенти добију одговорајућу медицинску негу. Нажалост, то има за последицу преоптерећност лекара и сестара у овим главним центрима због повећаног прилива пацијената.

Медицинар: Имате част,а уједно и велику одговорност да будете предавач и учитељ. Како изгледа бити млад лекар данас у односу на време у којем сте Ви студирали?

Доц. др Стевановић: Живимо у ери интернета где је младим људима готово све постало доступно: литертура, уџбеници, филмови о операцијама. Стичем утисак да је из тога проистекло да су млади засићени свега. Част изузецима, али сматрам да им недостаје заинтересованост, жеља и више енергије да уђу у борбу са практичним проблемима кроз клиничку праксу. Виртуелни свет интернета  није довољан, сам по себи, да би неко био добар лекар. Осећам да су пасивнији него што смо ми били. То је штета, јер имају талента. Треба да су свесни да живе у времену где много могу да допринесу друштву. Опет, као да се тај порив за друштвеним доприносом смањује у целој популацији, не само у нашој струци.

 

Медицинар: Како коментаришете све већи одлазак младих лекара у иностранство?

Доцент др Стевановић: Јако ми је жао због тога. Са једне стране могу да разумем да млади немају стрпљења да на посао чекају по пар година, да желе да се финансијски што пре осамостале, да оснују породицу и имају свој кров над главом.  Са друге стране треба да знају да је и у иностранству пут до врхунских хируршких универзитетских клиника дуг и трновит и да ће само мали број њих успети да се бави врхунском медицином и хирургијом. Већина наших младих људи заврши у локалним болницама или траума центрима, који их на неки начин  лимитирају у њиховом раду и едукацији. Далеко боље у иностранству пролазе наши лекари који су стекли искуство и репутацију у нашој земљи и који као специјалисти могу да добију далеко плаћеније послове и боља места него  тек свршени доктори медицине.

Медицинар: Да ли видите начин решавања тог проблема?

Доц. др Стевановић: То је системски проблем, који се јавља и у земљама у окружењу, а као таквог га треба решавати на вишим нивоима. Оно што ја могу да кажем студентима јесте да током студија пробају да пронађу оно што их занима, оно што воле из било које области медицине и да што пре крену да се у неком здравственом центру упознају са колективом и установом. Ако говоримо о хирургији у нашој Земунској болници ћемо увек пре запослити некога кога већ познајемо, са чијим смо способностима донекле упознати и који нам се сам наметнуо својим трудом и радом, него некога кога не знамо и кога тек треба да упознамо. Такође, врата наше Клинике су свим студентима увек широм отворена.

Медицинар: Шта бисте поручили студентима?

Доц. др Стевановић: Пронађите се што пре, идите од одељења до одељења, опсервирајте, појављујте се на дежурствима, упознајте се са будућим колегама, наметните се, будите активно заинтересовани за оно чиме желите да се бавите, учествујте у лечењу пацијента на било који начин. Заборавите сујету. Шватите што пре да је овај посао сам по себи тежак и да његов циљ превазилази појединца. У медицини смо сви саборци и тако треба да се понашамо, јер четворо очију увек боље види од двоје.