Земунска болница, данашњи Клиничко болнички центар „Земун“, основана је 1784. године и најстарија је болница у Србији. За више од два века свог постојања, била је и још увек је пионир у примени бројних напредних медицинских достигнућа и знања у овом региону.

Од средине 18. века, на подручју Земуна, у верским општинама јављају се прве болнице (хоспитали). Римокатоличка жупа је 1758. године формирала болницу, а Земунци српске националности имали су зграду у непосредној близини Николајевске цркве. 1775. године, обе болнице добијале су помоћ од општине. Генерална команда је 1784. године одлучила да смањи трошкове за издржавање болница и наредила да се уреди само једна болничка зграда са довољним простором да прими болеснике свих вероисповести и да се уведе само једна болничка каса под управом Магистрата. То је био 25. фебруар 1784. године и ово уједињавање болница сматра се даном формирања Земунске болнице. Процес потпуног спајања, првенствено физичког, трајао је деценију или нешто више.

Развој Земунске болнице у 19. веку био је обележен побољшаним условима рада и повећаним бројем пацијената. Долазак др Војислава Суботића у болницу био је један од кључних тренутака у унапређењу њеног рада. Његовим доласком „наступа ново доба Градске болнице” која „постаје савремено лечилиште”. Болничка кухиња се претвара у операциону салу у којој су почели први хируршки захвати младог оператора. Прва, билатерална овариектомија, обављена је 1883. године, а 1887. године др Суботић, четврти у свету, оперише цисту панкреаса. Хирургију је пратио развој анестезије и први подаци датирају из 1898. године када се води посебна књига по називом „књига наркозе“. Те године уписано је 78 болесника оперисаних у општој анестезији.

Представници града и Реда сестара милосрдница св. Винка Паулског 2. августа 1887. године склопили су уговор „ради примања овоградске болнице у управу на 10 година”. Поверавање Градске болнице женском монашком реду, чије су припаднице из Загреба дошле у Земун, дало је врло брзо позитивне резултате. 1884. године се повећавао број корисника болнице и услуге је затражило преко 400 грађана. У току 1899. године је изведено 130 већих операција. Операције су извели примаријус Суботић и секундаријус Јовановић и „драговољно по потреби помагали остали ововарошки лекари”: котарски лекар др Мавро Рехниц, војнички лекар др Алберт Талер (касније протофизик земунски) и приватни лекар др Исидор Вајс. У пролеће 1889. године др Суботић је поднео оставку. У српском Београду др Суботић је постао шеф Хируршког одељења Опште државне болнице и радом се афирмисао као оснивач модерне хирургије у Србији. Први је продекан Медицинског факултета, чији је професор постао 1919. године.

На почетку XX века велика пажња се поклања опремању болнице. Важан је, стога, податак да је 1901. године набављен нови Рендген апарат (само једну годину пошто је додељена Нобелова награда за откриће X зрака). Болница је поседовала стерилизатор, што је посебно истицано у свим потоњим годишњим извештајима. Може се рећи да је општина настојала да побољша превентивну и куративну заштиту у целини. Углед Болнице и даље је растао, јер су успешне стручне (хируршке и друге) интервенције привлачиле оболеле и с других страна. Друго, повећавао се број становника и у овом делу тадашње државе, тако да се већ у првим годинама XX века указивало на потребу повећања броја болничких постеља. Већ 1905. године надограђена је етажа на чеоном делу зграде. После дограђивања, болница која је до тада имала само Опште одељење, новом расподелом стручних послова подељена је на Хируршко, Интерно и Венерично одељење.

Први светски рат прекинуо је миран период и Земун се поново нашао на првој линији ратних сукоба. У ратним околностима болница није могла да задовољи потребе настале ситуације, па је зграда Градске дечачке школе претворена је у Болницу Подружнице Црвеног крижа, коју су опслуживали војни и месни лекари, добровољне болничарке и болничари и војници. Болница се налазила у школској згради до средине 1917. године, јер је тада линија фронта и борби била далеко од Земуна.

Крај рата донео је значајне промене у положају Земуна који је изгубио својство пограничног града и нашао се у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије. Стање се постепено нормализовало, и то се односило и на болницу која је наставила рад под истим називом и под управом милосрдница. Према известају о стању 1928. године, болница је имала четири одељења: Интерно, Хируршко са родилиштем, Венерично и одељење за заразне болести. У болници је радило 6 лекара, до 40 милосрдница и помоћно особље. Имала је 268 постеља и у току године лечено је 3.362 болесника из Земуна и његове ближе и даље околине.

После слома предратне Југославије 1941. године у Земуну су настале велике промене. Дана 13. априла образована је нова, посебна градска управа на челу с градоначелником немачке националности. У административном погледу град се налазио у “Немачком привредном подручју” и такво стање било је до 10. октобра исте године кад је Земун ушао у састав Независне Државе Хрватске. Земунска болница је остала под управом милосрдних сестара и наставила је рад под измењеним називом: Опћа болница сестара милосрдница с правом јавности у Земуну. У Хроници болнице посебно је истакнуто да је у последњим ратним годинама пристизао све већи број. Након ослободења Земуна, 22. октобра 1944. године целокупно особље добило је од Команде места нове задатке у постојећим ратним условима. Болница је постала првенствено војна установа која је прихватала, лечила и неговала рањене и оболеле борце НОВЈ, односно ЈА, са Сремског фронта, од октобра 1944. до јесени 1945. године. Од октобра 1945. Војна болница поново постаје Јавна општа болница - Земун. Располагала је са 432 постеље, имала 194 запослена, од тога 29 лекара и фармацеута, 30 медицинских радника са средњом спремом и 43 болничара. У тадашњој организацији рада деловали су: Интерно одељење, Педијатријско одељење, Хируршко одељење, Гинеколошко-акушерско одељење, Дерматовенеролошко одељење, Рендген-кабинет, Лабораторија и Апотека. По броју постеља највећа одељења су била: Хируршко, Гинеколошко-акушерско и Интерно одељење. Свако је имало висе од 100 постеља. Девет година касније, 1954. године, ова здравствена установа регистрована је као Градска болница, 1965. године као Општа болница у Земуну, 1973. године као Клиничка болница у Земуну. Под називом Клиничко-болнички центар Земун болница делује од 31. децембра 1983. године

У објектима Болнице, након ослобођења, смештене су 432 болесничке постеље. Број постеља се повећавао из године у годину, према расту укупне функције данашњег Клиничко-болничког центра и рационализацији његове организације. Девет година касније (1954. године) број постеља је био 546, да би већ 1961. године достигао бројку од 701 лежаја. Година 1975. дочекана је са 814 постеља, да би се 1984. године у свим објектима Центра налазило 853 постеље. Са бројем постеља, али пре свега са обједињенијом функцијом дијагностике и лечења, растао је и број такозваних “исписаних болесника”, тј. број лечених грађана. У 1954. години лечено је 14.500 градана, да би крајем 1984. године достигао број од 26.554. Процењује се да је од ослободеђња до 1985. године у Клиничко-болничком центру „Земун“ лечено око 800.000 болесника.

Клиничко-болнички центар „Земун“ је поседовао савремену дијагностичку опрему и примењивао најсавременије дијагностичке и терапијске поступке. Модерно опремљен операциони блок са 10 операционих сала омогућавао је извођење најкомпликованијих оперативних захвата - хирургије, гинекологије и акусерштва, урологије, неурохирургије, оториноларингологије са максилофацијалном хирургијом, чији број премашивао 10.000 годишње. Лечење анаеробних инфекција - посебно гасне гангрене, омогућено је у хипербаричној комори смештеној у оквиру Трауматолошког одељења Хируршке службе. Ову комору по потерби су користиле све здравствене организације са територије СФРЈ.

У 21. век и 3 век свог постојња КБЦ „Земун“ је ушао са бременом тешкоћа произашлих из немилих догађаја деведестих година прошлог века. Поред труда и добрих намера, центар се ипак нашао у незавидној ситуацији крајем прве деценије 21 века.

Поводом великог јубилеја – 220 година постојања, КБЦ „Земун“ је 2004. године за свој допринос развоју медицинске науке и праксе одликован орденом Никола Тесла I степена.

Од 2008. године оснивач КБЦ „Земун“ постаје град Београд. До 2009. године један део служби је радио у скученом простору, са недовољном опермом и смањеним постељним капацитетима.

Постељни фонд се кретао од 688 постеља првих година 21 века, а од 2007. године је константан и износи 620 постеља.

Иако су услови били тешки отворена је Служба неурологије, формиран одсек за интервентну кардиологију, развијла се Дневна болница и програм медикалне онкологије.

Крајем 2010. године завршена је реконструкција и опремање три спрата централног објекта са болесничким собама. Почетком 2012. године завршена је реконструкција и пуштено у рад 5 нових операционих сала са комплетном савременом опремом.

Почетком 2015. године пуштен је у рад операциони блок са две нове сале које су такође комплетно опремљене савременом опремом. Реновирана и опремљена су одељења хемодијализе, одељење ортопедије као и одељење лабораторијске дијагностике.

КБЦ „Земун“, као референтна установа је приступила имплементацији концепта Еуротранспланта, при чему је оформљен тим за експлантацију органа и учињене је више експлантационих процедура. Започете интервентне неурорадиолошке процедуре и уведене у стални рад код можданих анеуризми. Након едукације, уведене су у стандардну процедуру ендоскопске операције кичме које се у Србији раде једино у КБЦ „Земун“ и до сада је учињено преко 1000 интервеција.

КБЦ „Земун“ иде храбро кроз трећи век свог постојања вођен визијом: „Да нас препознате као центар који је савремен, квалитетан и поверљив партнер у лече-њу и унапређењу националног здравља", а праћен мисијом „Клиничко болнички центар „Земун“ је јавни сервис који свакодневно сваком пацијенту пружа бла-говремену, квалитетну и савремену мултидисциплинарну услугу поштујући етику и водиче добре праксе.“

ДИРЕКТОРИ КБЦ „ЗЕМУН“ КРОЗ ИСТОРИЈУ

1784 – 1788 Др Јакоб Лахбрунер
1788 – 1789 Др Андреас Шроф
1789 – 1802 Др Јозеф Винклер
1802 - 1813 Др Антон Гебхард
1813 Др Васа Стефановић
1813 – 1850 Др Антон Валкони
1850 – 1872 Др Милош Радојчић
1872 – 1883 Др Јаков Миланковић
1883 – 1884 Др Ђорђе Јовановић
1884 – 1889 Др Војислав Суботић
1889 Др Милутин Јовановић
1889 – 1910 Др Адалберт Талер
1910 – 1921 Др Милан Црлењак
1921 Др Душан Јуринац
1921 – 1941 Др Иван Бабоселац
1941 – 1945 Др Анте Ковачевић
1945 – 1947 Др Иван Бабоселац
1947 – 1948 Др Никола Кешељевић
1948 – 1950 Др Вуко Јовановић
1950 – 1956 Др Петар Дујановић
1956 – 1964 Др Никола Ковачевић
1964 Др Милош Коњовић
1964 – 1965 Др Велимир Јеремић
1965 – 1970 Др Петар Дујановић
1970 – 1982 Др Већеслав Вукман
1982 – 1992 Др Изудин Хаџагић
1992 – 2000 Др Радослав Нинковић
2000 – 2001 Др Драган Коларовић
2001 – 2009 Др Ива Берисавац
2009 и даље Проф.др Драгош Стојановић